Buch lesen: «Sbornik sovremennoy nauchnoy fantastiki 38 / 5 000. Результаты перевода. Перевод. Збирка савремене научне фантастике. Перм 2023»

© Владимир Фролов, 2023

ISBN 978-5-0059-7168-5

Создано в интеллектуальной издательской системе Ridero

Зубобоља

Зубобоља је прогањала инжењера летења Кхарина неколико сати, а два зуба су болела одједном. Могао је да оде код лекара у станицу Васиљев, али је већ било касно, и он једноставно није желео да одврати доктора у тако неприкладан час. Онда се сетио студија у руском стилу и система салта на голом поду, без струњача. Саултови су ослабили деловање сигнала мождане коре и активирали древније унутрашње структуре мозга. Штавише, проток крви се побољшао у целом психобиомеханичком систему «МАН». Савладавајући бол, Кхарин је склизнуо са кауча, било је око 23—00 по московском времену. Чланови летелице, ослобођени страже и експеримената, одмарали су се у овом тренутку. Да би се консолидовала техника салта, било је потребно извести их око три хиљаде пута, три месеца. Тада технику салта тело памти као нешто природно. Треба напоменути да салто у руском систему самоодбране није гимнастички салто који нас учи на часовима физичког васпитања. У контакту са тврдим подом, мека ткива леђа се замењују, а тврде карике су руке, рамена као да се помичу. Салт, ако је оставио траг на људском телу, почиње од врхова прстију десне руке, затим се подлактица скролује и раме се по некој инерцији уклапа у тврди под. Затим, као на дечијој љуљашци, «траг» иде дијагонално од десног рамена кроз кичму, дуж меких ткива, иде до леве стране бутине. Подижући се, систем карика «човек» скреће у правцу кретања ка главном току. Ово се понавља у обрнутом кретању напред. На овај начин особа за два салта преко рамена иде у почетни положај. На почетку наставе, Кхарин је осетио мучнину – утицала је неразвијеност малог мозга, али је то убрзо прошло, као што се дешава са обученом особом.

Након што је направио само 4 салта кроз «Не могу», биоинжењер је приметио смањење зубобоље – као што се очекивало, мозак је активирао свој унутрашњи, дубоки део и одлив крви је допринео уклањању зубобоље. Након што је направио још осам салта на поду своје кабине, Кхарин је са задовољством приметио нестанак зубобоље. То је трајало целе ноћи: чим су га зуби почели да боле, Харин је склизнуо са кауча и изврнуо салто, а такође је водио дневну евиденцију о количини изведених вежби. Отприлике половина прописаних салта је већ прошла. Након тога се присјетио како су га учили овим руским салтима – ово је спој три вјежбе – «Увртање руку у раменом појасу» плус «а ла бреза» плус «криви корак» … увртање руку је било оно најлакше – морали сте да устанете и раширите руке док стојите бочно као да сте кроз кажипрсте обешени на затегнутој сајли. Окрећући рамена и нагињући главу на једну или другу страну, окрените рамени појас. Онда се сетио друге вежбе – док је још био кадет летачке школе, легли су на асфалт и, подижући ноге, котрљали се с једне стране на другу, као клатно или дечја љуљашка. Овде је било важно заменити мека ткива кукова и леђа. Пазите да оштри каменчићи на тротоару не повреде кичмени стуб. Па, трећа вежба – «криви корак» изведена је седећи на поду или било којој тврдој подлози. Дакле, савијајући ногу као криви пуж, преносимо тежиште са једне ноге на другу, коју такође савијамо према унутра.

Ова вежба је захтевала извесну флексибилност у зглобовима колена и названа је «криви корак». Треба напоменути да је на основу шеме постављања задатка (СИТУЦИЈА -> ПРОБЛЕМ -> ЦИЉ-> ЗАДАТАК-> РЕШЕЊЕ) Харин извршио одговарајућа прилагођавања и могао је да учи без инструктора. Треба напоменути да је сам салто одговарао одређеном слову четрдесетдеветоцифрене древне словенске азбуке, али које писмо је за Владимира Кхарина и даље било мистерија. Већ је било јутро када је Харин победио ова два болна зуба и он је задремао. А онда је у будној половини, напола поспан, угледао својим мозгом љубичасто поље дуге како му излази из груди. То је било његово поље – биопоље. Из руку је био сјај. Први пут је посматрао такву слику – оптерећење на мозгу је утицало, мозак као да види кожу тела.

Пробудивши се, записао је своја осећања у свој дневник и пожурио са извештајем команданту брода, професору Артуру Штолцу. Отишавши ипак код др Зајцеве, говорио је о свом открићу и визији биопоља уласком у неко измењено стање свести. Др Викторија Заитсева је пажљиво прегледала десни и пронашла неку упалу, прописала испирање уста лековима. Затим је пажљиво гледала серију салта и сетила се филма који јој је приказан у детињству – овај салто је имао Волховске корене. «Али ми нисмо чаробњаци, нисмо мађионичари, већ научници, и зато постоји објашњење за све, и логичко, и научно и религиозно теолошко. Пошто ми као врхунац Божије творевине имамо све Божије планове за животиње, творевине у себи… ми смо као Бог… можда су захваћени дубоки делови мозга и човек на све око себе гледа са већ развијеним способности, привремено мирује. На овоме је Викторија завршила инспекцију, и захваљујући Кхарин на тако важном открићу, написала је у свом дневнику о научном експерименту, али већ на Земљи, у лабораторији за томографију мозга…

МЕТЕОРСКА КИША

Инжењер летења Јурјев се пробудио од звука сирене – упозорила је на ток метеора. А онда су сензори показали нестанак струје – по свој прилици, отказали су обични соларни панели. Јурјев је размишљао о томе – није имао више соларних панела на залихама. Али! Али још су постојали исправни совјетски транзистори П-214, са кристалима германијума унутра. У магацину их је било 500. Извадивши једну, пажљиво је тестером за нож испилио поклопац транзистора и довео отворени п – н – п спој до прозора. Светлосни ток са Сунца је побудио струју у германијумском кристалу овог транзистора. Јурјев је довео сонде волтметра на базу и емитер, респективно – Ура! напон је био мали, само 0,3 волта, али је било! Након што је провео осам сати монтирајући 50 транзистора на плочу димензија 17 пута 17 центиметара, довео их је на сунчану страну станице – и резултат је био 1,3 волта напона при малој, малој струји. Решење је одмах разрађено – да се соларни панели пробијени метеоритима замене домаћим транзисторима П-214 модела из 1970. године. Све је функционисало и домаће соларне батерије су почеле да акумулирају енергију за пуњење батерија станице за одлазак у ваздух са Земљом, са Центром за контролу мисије!!!

ВИЗИЈА АНЂЕЛА

Након што је саслушао Харинов извештај, развеселио се професор истраживачке експедиције, који је и командант Пегазовог брода Артур Штолц. Вау, транзистори П-214, објављени још у СССР-у 1970. године, добро су нам дошли 2028. године! Прошло је око 60 година – колико је био јак залиха научне мисли у СССР-у! Професор Штолц је имао нешто више од педесет година, а још је пронашао школу совјетских научника који су учили да размишљају, да измишљају на нестандардне начине, али све у границама логике! Да, било је времена, било је то време открића, када је 70 одсто проналазака читавог човечанства пало на седамдесете године двадесетог века. Сео је за радни сто и почео да попуњава дневник, резерва струје му је омогућила да ради са светлима за нужду, а за три дана Харинова соларна батерија би требало да буде спремна – упркос свом мукотрпности, ово је била последња нада! Попунио је дневник, размишљао, размишљао и погледао кроз прозор – брод је напуштао сенку Земље, излажући своје стране Сунцу.

А онда је видео групу људи – тихо су певали и ходали са транспарентима у паралелном току. Да, да, у свемиру, у паралелном току. У сунчану зору, слика је деловала невероватно! Погледао је изблиза и видео крила људи – било их је седам. «Да, ово су анђели!» – узвикнуо је Артур и пожурио да све сними видео-камером, док је дозивао колеге. Цела посада брода видела је анђеле. Била је средина марта земаљског времена, време Великог поста, и сви заједно, радујући се виђеном, почели су да певају песме хвале Богу. Наравно, нису сви на броду били хришћани, али је мала група научника, окоштали атеисти, одједном почела да прави крстове од импровизованих средстава и качи их око врата. Визија анђела трајала је око пет минута, а све је снимљено, чак су и њихове песме снимљене на филму. Тако се ближио крају месец боравка брода у Земљиној орбити. Предстојало је много експеримената, али управо овај «космички» је вољом Створитеља остао заувек у сећању људи!

ТРЕНИНГ МИРИСА МИСЛИ

Када је професор Артур Столц још био студент, волели су да играју следећу игру као студенти. Док су били у аутобусу, по лицима, одећи, држању, начину говора и многим другим знацима претпостављали су професију људи. Лако је било разликовати пензионере од, рецимо, студената, али је било јако тешко разликовати доктора од наставника – уосталом, обојица су радници знања, само ако разговарате са њима, што је било забрањено правилима закона. игра. Док су били у аутобусу, ученици, а било их је мало више од 3—4, правили су белешке и, сишавши на правом стајалишту, размењивали белешке. Било је много сличности. А за победника се сматрао онај са највише мечева.

На пример, војска и полицајци су се лако погађали – отисак духовности на њиховим строгим укоченим лицима говорио је сам о себи. Време је пролазило и будућа генерација студената физике преносила је ову игру другим ученицима. Током 2000-их, компјутер, односно вештачка интелигенција, био је повезан са игром. По изгледу, ходу, вештачка интелигенција је тражила хулигане и терористе међу путничким токовима. Проценат погађања достигао је 80 одсто, а ово је велики проценат. Али највише од свега се погађа у симбиози рачунара и особе. Човек је видео оно што машина није у стању да види – то је отисак духовности на лицу човека. То се постизало молитвеном праксом, одласком на богослужења у православну цркву, поштовањем црквених тајни. И сада, на петој, завршној години студија, студенти су већ осетили, како кажу, све путнике метроа, аутобуса, сапутнике у колима… Вреди напоменути да су духовно најнапреднији студенти користили оно што назива се продирање у унутрашњи чулни свет човека на овај начин «препознавања» информација сопствених монаха, професионалне војске, судије.

Али свет се развијао, напредак је био и брзо је отишао у компјутерској технологији. У 2010. компјутер је већ контролисан без жица, напетошћу мисли оператера. Иако нису сви ови експерименти били у јавном домену, били су. А онда се поставило главно питање – може ли компјутер велике снаге читати мисли људи, на пример, возећи се аутобусом? Испоставило се можда, али у то време то је била гломазна техника, али већ 2025. ова техника је смањена на величину паклице цигарета. Наравно, као и до сада, велики резултат у идентификацији личности дала је симбиоза човека и компјутера, односно човека и вештачке интелигенције. И ту долазимо до главног научног експеримента истраживачког тима на Пегазу. То је поента. Док је у аутобусу, особа са рачунаром, чак и најмањим, треба да буде у непосредној близини особе која се проверава. Шта ако је терориста? Тако је настала идеја да се «осете», да се менталне слике људи читају на даљину – из свемира, на пример.

Талас ултра-високе фреквенције је довођен кроз снажан сноп зрака; на Земљи је овај сноп заузимао радијус од пет до пола метра у пречнику, у зависности од подешавања. Оператер је путем сателита сондирао гомилу људи у потрази за људима са негативним, агресивним мислима. И идентификовавши их, повезали су читав комплекс оперативно-истражних мера. Постојала је и друга страна медаље у овом експерименту – пренос енергије на даљину на особу која је повређена, на пример, болесна особа, ходајући успут. Одређену фреквенцију преносио је сноп из свемира са сателита, који наравно нико није чуо, он је тада давао темпо раду људског мозга и, по потреби, могао да отклони све потребне карактеристике рањеном ратнику. Али ово је војна страна експеримента. Сви теоријски прорачуни били су двадесетих година 21. века, а већ је била 2028. година. Тако да је све, и ниво техничке опремљености брода и научни ниво истраживача, било на висини. Састав тима је био међународни, на пример, Василиј Харин је био Рус, из Перма, имао је 42 године и ово му је била друга свемирска експедиција. Радећи као инжењер лета и хонорарни биолог, знао је скоро све о броду и о човеку. «Психобиомеханички систем – човек» – како је волео да каже.

Командант брода, професор Артур Штолц, био је из Немачке и његова улога је била више у окупљању свих чланова посаде и вођењу пројекта. Био је и психолог са пуним радним временом, школовао се у једном од манастира у Швајцарској.

Лекар експедиције Светлана Моисејевна је била из Израела, њена јача страна су мозак, састав крви, биоталаси и мозга и човека.

Интелектуални систем «Вагриус» је био пореклом из САД – минимизација чипова у овој земљи дошла је на врх још 90-их година двадесетог века. Вештачка интелигенција је самоучила и у програмском режиму и на пољу ерудиције – у игри шаха није имала равног на Земљи. На пример, у случају несреће, могао би самостално да слети на брод без људске интервенције.

Наравно, ту су били и други чланови експедиције, роботи и још много тога о чему ће бити писано у наставку.

Дакле, све је било спремно за експеримент како у области преноса енергије на даљину, тако и у читању менталних слика на удаљености од орбите. На терену је била група добровољаца такође другачије интернационалистичке природе. Све је било спремно. Али ова несрећа са соларним панелом постала је мала мука – са Земље је већ летео теретни брод за поправку, али су за сада сви одмарали и користили домаћу соларну батерију од германијумских транзистора истераних крајем седамдесетих година двадесетог века. века.

БИОРОБОТ У МАНАСТИРУ

После операције на његовој шаци, а на Биомаксу 21 ушивена је нова подлактица која ће заменити стару изгубљену у борби са медведом, конзилијум лекара одлучује да га пошаље у манастир, који се налази 30 километара од научног града. Тамо ће ткива зацелити, а тежина ће се вратити у нормалу, а мисли о животу ће се смирити. Борис Борисович Алеикин, тако се звао Биомакс 21. у свом људском животу, сложио се. Он, бивши војник, већ је живео други живот биоробота и желео је да види црквени живот изнутра.

Манастир Воробиев, у близини села Врапци, био је мали. 20 крава са теладима, 2 трактора и 30—35 браће. Била су само 3 монаха – сам игуман, отац Филип, његов помоћник монах Андреј и монах Сергије, који је још био дечак у цркви и дорастао у чин монаха. Браћа, такозвани радници, углавном су били бивши алкохоличари који су вољом судбине остали без својих домова и посла. Била је и група наркомана, људи који су одлежали и плели своје мреже зла овде у манастиру.

Стигавши на место редовним аутобусом, прошетавши 2 километра до манастира, Борис Борисич је угледао цркву. Све, као на карти са снимка из ваздуха – у даљини је троспратна кућа у којој су живела браћа, поред штале… У даљини се видела башта и купатило. Ушавши у продавницу икона, видео је тамо монаха Андреја, који је раније био истраживач у Истраживачком институту за електронику. «А зашто је напустио наш истраживачки институт пре две године? Шта га је навело на ово – монашко тиховање?

У Храму је било тихо, Андреј је пребацивао неке папире, а Борис (он је такође биоробот Биомакс 21.) тихо је питао: «Хтео бих ово овде… да ми третирам руку после операције и средим нерве, где да остави ствари и уопште где ћу сада?» «О, да, звали сте јуче», рекао је монах Андреј. «Оставите ми пасош и мобилни телефон, као и готовину – овде вам неће требати и пратите ме. Борис је оставио пасош, мобилни, иако му је у тело уграђен други мобилни телефон, као и радио предајник са сателитским телефоном. Центар се може контактирати у било ком тренутку, док се обавља било какав посао, па чак и разговара са другим људима.

«Могу ли да држим батеријску лампу са собом?» упитао је Борис, батеријска лампа је била прикривена батерија, убачена је у мрежу и напуњена, затим је пуњење пребачено у интелигентни систем биоробота. Пошто су мозак и срце биоробота били људски, а све остало, укључујући мишиће, унутрашње органе и скелет, вештачко, све је то захтевало пуњење енергије једном у два-три дана. Од хране, Борис је могао да поједе све, али је могао и да остане дуго без хране. Много дуже од просечне особе. Дуго је могао да једе само једну пшеницу – она се у вештачком стомаку разлагала на хранљиве материје.

«Имамо веома строг манастир, али пошто ћеш бити ломач и истовремено ноћни чувар, можеш са собом имати батеријску лампу», рекао је то монах Андреј, затворио иконару и одвео Бориса у братски дом.

Борису је показана велика соба за шест особа, кревети су били у два нивоа око зидова. Показали су и ломачу у подруму, није требало да се греје, требало је у резерву донети огрев и комаде угља, средити, средити опуштену електричну инсталацију, развући кабл за унутрашњи манастирски телефон и поставити стари телефон тамо. Оно што је урадио Борис Борисович.

За време оброка, Борис је погледао око себе и сву браћу записао у сећање на своју вештачку интелигенцију – јучерашњи алкохоличари и наркомани били су уредно обучени и на лицу им се руменило. Сви су били будни и будни. Само један од њих – Дмитриј, како је Борис касније сазнао своје име и презиме из базе података Министарства унутрашњих послова, упоредивши снимљену фотографију његовог лица, био је суморан. Дмитриј је био ван себе, он, вођа организоване криминалне групе, овде је свио гнездо. Вечерас је требало да унесе серију хероина у манастир, за накнадну испоруку у Европу. А онда овај нови. Постављен за ложионице и чувара. «Ма како био биоробот од пандура», помисли Дмитриј. Не изневерила га црева вишегодишњег затвора и дугих «шетања» до зоне. «Вечерас ће ректор отац Филип отићи својим послом у град, у Епархију. Монах Андреј ће спавати, а монах Сергије ће се молити за цео свет ноћу у Храму. Али овај са болном руком није био укључен. у мојим плановима биће дан, биће хране», помисли Дмитриј и поче да пије чај.

Борис је у међувремену отишао у библиотеку, узео неке књиге. Ту су били и Теофан Пустињак са својом «Невидљивом грдњом», и Јован Лествичник и још много тога. У сутерену се налазио кревет, састављен од дасака, где је Борис пресавијао хрпу књига. Оперисана рука је болела, шавови још нису били уклоњени са биоткива. Према телесним сензорима, све је било нормално, пуњење 48 сати. Мада би одспавао пар сати, да не спава ноћу, него да чита и обилази манастир.

Падао је мрак… Борис је успео да одспава пар сати у својој ћелији – нико му није сметао, сви су били на послушности. Дошло је време за одлазак у Храм на обавезну заједничку вечерњу молитву и братско правило. Што је и учинио.

Борис је стао мало испред свих, прекрстио се равномерно, како и доликује хришћанину, али гледајући споља на себе. чинило се да види себе очима своје браће. Није издао биоробота у себи – јео је, спавао и молио се као човек. Знао је да Виши ум свакако постоји, али догматски, као људско биће, он је још мало веровао, није осећао свако Његово постојање на Земљи. Његова брига за њега.

Вечерњем правилу дошао је крај, браћа су стала у круг и, пролазећи њиме, тражили опроштај једни од других. Изашавши из Храма, Борис је осетио лакоћу размишљања. Било је то први пут после дуго времена. Интелектуални систем биоробота је забележио интензиван рад мозга у тренутку заједничке братске молитве, а сада се мозак мало одморио, што је послужило као нека врста радосне еуфорије. Није то била благодат, тај непознати осећај, због којег је Биомакс 21. дошао у манастир.

Дошавши у котларницу, упоредио је снимак из ваздуха са сателита са мапом свог кретања по манастиру. Прва сесија комуникације са Центром заказана је за 2 сата ујутро. Било је потребно додатно осветлити све објекте манастира са сателита Космос 976 за скривене просторије. Могуће је да је овде у манастиру Воробјев успостављен канал за снабдевање дрогом у Европу. Па, Борис Борисович, звани биоробот Биомакс 21, није веровао у случајно присуство лопова рецидивиста на територији манастира. Према подацима Министарства унутрашњих послова, то је био Жук Дмитриј Љович, рођен 1970. године. Обични оперативци МУП-а заобишли су овај манастир – место је удаљено од града, мирно и који ће дати дозволу за спровођење оперативно-истражних радњи на територији манастира. Да, и снага није била довољна. Требало је бити некакав пандур да би се инфилтрирао у манастир, где постоји сопствена стража, нека држава у држави.

Смрачило се… Остало је још 3 сата до сесије комуникације. а Борис је почео да изучава манастирска дела. А ево шта је прочитао. Испоставља се да грчки монаси, да би привукли милост, увек полушапатом понављају «Исусе Христе… Исусе Христе». Дакле, увек на послу када негде оду. Био је то део Исусове молитве, дар који је настао у давна времена. Поседујући дар Исусове молитве, човек се преобразио, постао сличан Богу, стекао дарове. Тако је биоробот почео да говори полушапатом, тихо са паузама: «Исусе Христе… Исусе Христе». па је прошло 2,5 сата.